Историја

Поред спектакуларног Сокограда, који је најпознатије археолошко налазиште, сокобањска општина обилује знаменитостима и историјским споменицима, од којих неки делују заиста импресивно.

Најстарији трагови људских станишта на простору Сокобање датирају још из доба неолита (остаци грнчарије из Озренске пећине). Из доба цара Јустинијана потичу стари градови-утврђења, који су били у саставу српске средњовековне државе (Сокоград, Врмџански град и Бован) све до 1413. г. када су разорени.

Сокобања се као војно утврђење и насеље први пут помиње у биографији деспота Стефана Лазаревића коју је писао Константин Филозоф. Турски путописац, Евлија Челебија, описујући турско купатило-хамам, још 1663. г., први помиње лековита својства сокобањских вода. Ово купатило је по ослобођењу од Турака 1834. г. обновио и доградио књаз Милош Обреновић. Књаз је такође послао узорке бањске воде на анализу у Беч и поставио првог бањског лекара Леополда Ерлиха.

1808. год. Хајдук Вељко у Првом Српском устанку ослобађа Сокобању од Турака и назива је својом Бањицом.У другој половини XIX и почетком XX века, све до Другог Светског рата, Сокобања постаје стециште познатих научника, писаца, уметника и боема: Иво Андрић, Бранислав Нушић, Исидора Секулић, Стеван Сремац, Јован Цвијић, Меша Селимовић….

8. јуна 1837. год. (по старом календару) из канцеларије Књаза Милоша у Крагујевцу, написан је упут за заставника Лазаревића, који се шаље у Бању ради употребе топле воде. Тај упут (ваучер) је послужио да се у Сокобањи почетак развоја здравственог туризма рачуна од 21. јуна (по новом календару).